16/07/2021

Лепе вести по навијаче Југовића наставиле су се и после сјајног завршетка протекле сезоне. Клуб ради на томе да адекватним појачањима попуни састав пред изазове у елитном рангу и у протеклом периоду неколико сјајних играча дошло је код нас.

Поред Ненада Савића, још један члан златне европске генерације Југовића, Тихомир Додер потписао је за клуб у којем је почео, а вест да се "Каћки принц" вратио моментално је обишла цело место, али и домаћу рукометну јавност. То је био један од повода за овај разговор са Додером, лично.

1. У самој најави разговора помињемо надимак "Каћки принц". Сећаш ли се када је настао и како?
Како се осећаш подовом тога?

Надимак настао те 2001. године, на трибини када смо играли против Иврија. У неком од разговора са људима око себе, тадашњи секретар клуба, Ранко Лончар, мени је наденуо надимак "Каћки принц" а капитену Штербику "Каћки војвода". Са тог једног разговора на тој једној чувеној утакмици, надимци су се раширили прво међу навијачима, а касније и кроз медије, те су нас обојицу пратили по свету, током каријере.

Драго ми је да имам такав надимак који ми је као младом играчу представљао изузетну част. Сада, он је велика одговорност и обавеза.


2. Једна од ствари која се везује за име Тихомир Додер је дефинитивно сјајан однос са каћком публиком. Какав је осећај видети да се он после толико година није променио?

-Осећај је сјајан. Осећам се исто као и прве године у клубу. Посебна је част видети и "клинце" који нису били рођени за време мог првог боравка у Југовићу, а сада се радују мом повратку у клуб. Надам се да ћу оправдати очекивања Каћана на адекватан начин, јер наша љубав и поштовање су обострани.



3. Недавно нам је био саговорник легендарни навијач Мики Кајиш који нас је обишао у твом дресу са бројем 14 и, између осталог, истакао ваше пријатељство као пример односа навијача Југовића са играчима. Какав је твој поглед на тај однос, као и на ваше лично пријатељство?

-Мики је мој лични пријатељ од првог момента доласка у Каћ 1994. године. Прошли смо заиста доста тога заједно, како ствари везаних за рукомет, тако и оних ван терена. Сваки пут када сам у Каћ долазио у протеклом периоду, обавезно бисмо се видели, па сам га и сада тако позвао на кафу. Када сам га обавестио да нисам ту само у краткој посети, већ облачим и плави дрес, мислим да није било срећнијег човека од њега и због тога ми је изузетно драго.

Однос навијача и играча Југовића никада није био онај типични играч-навијач, већ је пуно више од тога. Наше пријатељство је један од бројних показатеља тога.


4. Што се тиче броја 14 у Југовићу. Да ли увек бираш тај број и има ли неку симболику?

- Нема симболике. Обично не бирам бројеве. Прво сам у Југовићу носио 14, да би ми у Кангасу због тога сачували тај број, јер су мислили да је то оно што преферирам. То је био леп гест, али ипак, није нешто што сам изричито тражио. У Вардару сам носио 8, у Металургу 17, у Израелу 20.

Ипак, сада по повратку у Југовић, управа ми је резервисала број 14 који сам носио до сада у Каћу. Може се рећи да сада у томе већ има симболике.


5. Знамо да си пратио утакмице Југовића протекле сезоне у преносима, а приметни су били и "лајкови" и коментари подршке на страници. Како је изгледала протекла сезона?

-Гледање Југовића је увек изузетно емотивно. Победа поправи дан и осећај је фантастичан, али порази су катастрофа и изузетно ми тешко падну. Иако сам био на потпуно другом крају нашег континента, осетио сам сваки делић неизвесности док се сезона ломила, али онда и радости, када је повратак у елитни ранг обезбеђен.


6. Какав је осећај поново бити у Каћу као играч Југовића?

За сада, осећај је феноменалан. Али, да бих потпуно одговорио, морам прво да изађем на терен Храма у дресу.

Када сам почео да размишљам о повратку у Југовић, саопштио сам то својој породици и добио сам изузетно позитивне реакције као одговор. Ћеркина реченица "Ништа лепше од тога да се вратиш да завршиш тамо где си и почео" је разрешила дилеме око доласка, ако су оне уопште и постојале.

Сваки пут када бих се враћао у Србију, док сам играо у иностранству, после обиласка оца у Гајдобри, једна од следећи станица би била дворана Храм и Југовић. Чак и када нисам био ту, увек сам пратио шта се дешава у клубу који је моја друга кућа. Неописиво ми је драго што сам опет овде.

Када сам прошао улицама Каћа, непосредно након потписа, и одговарао потврдно на питања познаника и пријатеља јесам ли се то вратио, знао сам да сам донео праву одлуку и не могу описати колико не могу дочекати почетак сезоне. Ма, почетак припрема чак.


7. Однос са навијачима је једна од главних тема нашег разговора. Шта би им за крај директно поручио?

-Видимо се у Храму!


У елитном смо рангу, екипе су јаке, борба ће бити огромна. Њихова подршка ће бити од неописивог значаја, стога се надам да ће околности дозволити да имамо тог тзв. играча више у виду пуних трибина. Лакше је тако доћи до победе, а лепше је тако и ту победу прославити.

________________________________________

Балша Ступар